Свети апостоли Петар и Павле на дечанским фрескама из 14. века. Петар одаје утисак особе снажног карактера и прекаљене вере, док је Павле помало сетан и молитвено замишљен, баш као што и приличи „општем оцу света“ како га Јован Златоуст назива због велике родитељске брижности ка сваком људском бићу. Историчар уметности Милан Кашанин каже да се ни у једној цркви, пре или касније, не може наћи толико фресака као у Дечанима – преко хиљаду – да је на њима у периоду од петнаест година радило много различитих уметника чија је „иконографска инвентивност неисцрпна, нова интерпретација старих тема задивљујућа, стилска варијација збуњујућа“, јер „требало је показати да је српско царство (проглашено 1346) прва сила на Балкану и уметнички, а не само војнички и политички.“ Кашанин прави паралелу између тадашњег српског и италијанског сликарства и примећује да и у једном и другом постоји јако интересовање за самог човека и његову осећајност, али да се оно сасвим другачије изражава: „Онако како сликају Ђото и Дучо у Србији се неће сликати. Италијански сликари материјализују предмете, дају волумена облицима, откривају тродимензионални простор, осећају природу, уносе се у човечји живот — с њима се рађа грађанско и лаичко сликарство. Од XIV века даље, светитељи сликани у Италији биће све мање светитељи и све више људи, Богородица све мање Мајка Божја, све више лепа мајка, анђели све мање надземаљска бића, све више идеални младићи и девојке.“
Прави узрок овом ликовном разлазу треба тражити у супротним идеалима запада и истока, на коме православни Срби тада још увек истичу Небеско царство за своју примарну отаџбину, препознајући у Петру и Павлу не само важне историјске личности – већ истакнуте небеске грађане, живе свеце, учитеље и чудотворце, тајанствено присутне и у нашој збиљи. Српски епископ и свештеник, ако је правоверан, у дечанским ликовима мора и данас видети живи пример пастирског пожртвовања, скромности и бесребреништва, који се може и мора досегнути. Православни српски стратег и државник овде препознаје два голорука генерала која са војском мученика и испосника већ два миленијума руше све империје – не служећи се војном и политичком вештином, већ једино божанском мудрошћу и врлином. Православни српски брачници и данас у њима виде брижне саветнике и хитре молитвенике, заштитнике деце и породице, заната и засада. Док онај који је посрнуо чак до богоборства, у њиховим животним драмама увек може препознати чудесну моћ покајања и бескрајне милости Божје која и њега – модерног гонитеља или издајника Христовог – може преобразити у народног апостола, васељенског свеца. Неуки српски физички радник или ратар у грубом и прегорелом лику апостола Петра и данас види свог рођака по муци, убогог галилеског сељака кога Христос одабира за велика дела, верујући да управо у таквим, пониженим и прегаженим људима има више душе него у расипним и разузданим дворовима. Павле је већ његов отмени пријатељ и васпитач, човек раскошног духа, образовања и интелекта, који је у своје време путовао његовом постојбином, проносећи старим Илириком благовест о Богу који је постао Човек. У пиротском крају је до данас сачувано народно предање које каже да се апостол овде кретао десном страном Нишаве, те да су зато отуда манастири бројнији а сам народ побожнији и питомији. Док је у Далмацији очувано народно сећање на његове проповеди крај реке Крке, тачно на месту где се и сад налази православни манастир, у коме је дуго чуван неки прастари затпис и слика на којој је Павле окруженим кршним српским светом у даламатинској ношњи.
● Срамота Христова јесте оно чега се светски људи, са силним запахом земље, стиде код Христа. А то је Христова беда на земљи, његов пост, бдење, молитва, потуцање без крова, осуда, понижење, срамна смрт. Ту срамоту Христову ценили су апостоли, а после њих и сви многобројни светитељи, за веће богатство од свих блага васионских, јер је Господ васкрсао после ове срамоте, и отворио двер небесну, и показао рајску земљу обећану, у коју је Он повео човечанство путем Своје срамоте, или пустињом Свога страдања. ● Речено је у црквеним књигама како је Христос учинио `од рибара апостоле, од простака мудраце`. Господ љуби оне који су прости а са великом вером и чистим срцем. ● Ако си прост човек, нимало не очајавај због тога. И апостоли су били прости људи, па ипак са Духом Божјим постали су просветитељи и учитељи целе васионе. Они су одговорили љубављу на љубав Христову. И зато им је даровано од Христа све: И истина и мудрост и снага и чудотворност. Нису школовани филозофи просветили свет истином, него прости апостоли Божји. ● Говори апостола Петра и архиђакона Стефана бацају у засенак Демостена, а књиге апостола Јована рибара постиђују Платона философа. Но они су говорили и писали од себе, а ови од Бога Духа Светога. Они од овога света, а ови од онога. По речи Господњој: `Ви нијесте од свијета него вас Ја од свијета изабрах` (Јов. 15, 19). ● Апостоли и пророци, светитељи и мученици, живе и данас, и живеће вавек, и више не могу умрети. Стотине и хиљаде година пролазе но они нити више умиру нити старе, него су као ангели. ● Ко не верује апостолима, тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону, гонитељима апостола и издајницима истине. Ко не верује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима, тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима. Дан сваки не свиће ни зашто друго него да се људи определе за једне или за друге. ● Угледај се на апостоле ако не можеш баш на Христа. То и свети Павле саветује: Угледајте се на мене као ја на Христа. Ако си грешан човек, нимало не очајавај. И сам апостол Павле признаје да је био грешан и то први од грешника. Али истина и љубав очистили су га од греха. И ти, дакле, ма колико грешан био, познај истину и истина ће те ослободити од греха. Испуни срце своје љубављу према Господу Христу и та љубав ће бити као пламен што сагорева свако ђубре греха. ● Ни своје свете апостоле Господ није поштедео од искушења. Али зато им је дао био благодат! Кад је сам сатана почео пакостити апостолу Павлу, Павле се молио Богу, да би сатана одступио од њега. На то му је Господ одговорио: Доста ти је моја благодат! То јест: ако треба да трпиш од сатане, за трпљење ти је довољна моја благодат! Ако треба да се бориш са сатаном, опет ти је довољна моја благодат! ● Од Бога је благодат, а од нас труд. Нека нико, дакле, и не помисли да су се апостоли сви ти били ослонили једино на благодат богодану, и да им је лако било, и да су без труда вршили свој велики посао по свету. ● Свети апостол Павле, слично свима другим апостолима и светитељима хришћанским, све што учи друге учи по сопственом свом искуству. Јер вера Христова је искуство, опит, а не теорија и људско мудровање. ● Прво испунити па онда поучити! Овога правила држали су се сви апостоли Божји и сви светитељи. ● О браћо моја, угледајмо се на ревност Христову према светињи дома Божјег (Јов. 2, 17), и на ревност апостола и светих отаца цркве наше православне. Поревнујмо за спасење наше више него што ђаво ревнује даноноћно за пропаст нашу. ● Најглавнија тврђа душе човекове, браћо, јесте тврђа вере. На ту тврђу ђаво најјаче напада свима стрелама својим и свима лукавствима својим. Јер зна дух нечисти и злобни да кад ту тврђу разори, заробио је душу људску за увек. Зато се апостоли свети мољаху Господу: дометни нам вјере (Лк. 17, 5). Помолимо се и ми, браћо, сваки дан, да нам Господ дометне вере, да нам усили и укрепи веру нашу. ● Против неких телесних болести постоји само један лек. А против највеће болести душевне, демонијаштва, постоје два лека који се морају једновремено употребљавати. Пост и молитва. Апостоли и светитељи постили су и Богу се молили. Зато су били онако моћни против злих духова. ● Зар је престао рат? У књизи Јова пише: човјек је у рату на овоме свијету. Апостол Павле пред крај живота узвикује: добар рат ратовах! Ако није увек рат пушкама и мачевима а оно је рат у другом облику – за живот и за душу. Такав рат се и сада води. Неко се бори са болестима, неко са искушењима, неко за част и образ, неко за слабе и нејаке, и тако редом. А гдегод је борба, ту треба да има и јунака. Ако се ти јунаци не виде свуда и од свију, не значи да их нема. Има их, има пуно. Има их и у кући, и на улици, и у болници, и на њиви. Јер није све јунаштво међу генералима живота него и међу редовима. ● Брига за добро свих људи! Та брига је испуњавала узвишени дух и благородно срце светих апостола. ● Нека да Бог да и ти доживиш и постигнеш савршенство Павлово, тако да можеш рећи: Живим не више ја, него живи у мени Христос! ● Апостоли Господњи што год говоре, говоре у име Господње, и што год раде, раде у име Господње. Сви осећају Господа као Домаћина у целом дому васионском и као Војводу над свима воинственим силама у оба света. Све је од Бога и кроз Бога. Ништа без Бога. Ни један цветић у ливади. Ни један дах живога бића. Ни један догађај без Бога као учесника или као сведока. Без Бога ништа. Без Бога ни преко прага. ● `Све могу у Исусу Христу који ми моћ даје`, каже апостол Павле. То тврди и сведочи и сва историја српског народа. ● Све империје засноване на људским правима и на сили пропале су и морају пропасти. Будућност припада империји светог апостола Павла, јер је она заснована на љубави и служењу.
Можда и најважнији траг ове живе духовне споне јесте
ћудљиви апостолски пост који православни Срби до дана данашњег истрајно
држе, а који уме једне године да се шћућури у само десетак дана, да би
се већ идуће протегао на чак шест недеља – као да га сами апостоли
наизменично одређују, тако што жалостиви Павле скраћује и разрешава,
желећи да покаже да је свако испосништво безначајно без племенитих дела,
док строги Петар упорно продужава, да не би случајно неко заборавио да
је телесни пост врлина Христова, једина која уз молитву прогони зломисли
и злодухе, олакшава души да се покаје, пробуди и покрене из самољубивог
комфора и дигиталне хипнозе, на подвих делатне апостолске љубави,
службе и пожртвовања. Треба приметити да је Стефан Немања одлучио да се
баш у рашком храму светог апостола Петра и Павла оправослави, да овде
предаје државу сину и прима монашки постриг, да ту одржава најважније
државно-црквене саборе против агресивних латинских прозелита који су у
оновременим религиозним полемикама, због увођења филиокванског дуализма –
називани „богумилима“. Петру и Павлу је посвећен и главни храм у
комплесу Пећке патријаршије који је по предању започео сам Свети Сава,
њима у час је подигнута и мања богомоља у Савиној Жичи – потом на
стотине манастирских, градских и сеоских храмова, од оног у Лици из
Смиљана, где је одрастао син проте Милутина, Никола Тесла, или још даљих
у Словенији и Мађарској, па источно све до Старе Планине где се налази
испосничка богомоља светог Петра и Павла у пећини са необичном фреском
Младенца Христа, ружно прозваној „Ћелави Исус“, затим јужно до
Кајмакчалана где је богомоља у част ових апостола подигнута након
Солунског фронта... Треба поменути и песме које је српска душа
изнедрила, почев од древних десетераца које бележи Вук Караџић, у којима
Петар каже да не може помоћи онима који су доспели у пакао зато што за
време свог живота нису имали милости ка гладнима и жеднима, сиротима,
који сопствене грехе нису окајавали – у којима Петар чак и својој мајци у
истој невољи одговара: „Кад си, мајко зајам узимала / ти си, мајко,
криво одвраћала / кад си, мајко, имала новаца / задужбине нијеси чинила /
одгонила сиромаха с врата / на исповјест крила си гр`јехове / те с
причешћем душу отровала“ – што су све разигране варијације на Христову
причу о богаташу и Лазару (Лк. 16), такође и једна грубо формулисана
интерпретација поуке апостола Павла о Причешћу као Огњу који спаљује
недостојне, тј. оне који се не кају за своје грехе, због чега након
узимања Тајне често оболевају или умиру (1 Кор. 11). Треба се сетити и
разних молитвених песми у част светих апостола које су спевали Николај и
његови богомољци, свакако и једне од најлепшим молитава написаних на
српском језику, светог Јустина Ћелијског:
„О,
Преславни апостоли Петре и Павле, ви сте сав еванђелски пут од земље до
неба незадрживо прешли, јер вас на њему не могаше зауставити, нити са
њега скренути: никаква невоља, никаква мука, никаква туга, никаква
патња, никакво страдање, никакво гоњење, никаква претња, никаква
опасност, никакав страх, никакав мач, никакво мучење, никаква смрт.
Помозите и нама грешнима да тај свети пут непостиђено пређемо и у
Царство Небеско уђемо. Ради Господа Христа ви сте све оставили, али сте
зато Њега добили, Њега — Јединог истинитог Бога неба и земље, а са Њим и
сва богатства Његова: Вечну Божанску Истину, Вечну Божанску Правду,
Вечну Божанску Љубав, Вечни Божански Живот. ... Херувимски неболетни
Првоапостоли, ви сте нам Еванђељем својим објавили дивну благовест: да
је живљење наше на небесима. О, погледајте с неба на нас: ево, ми се
ваљамо у блату грехова наших, и давимо у муљу страсти наших, — молимо
вас: пружите нам милостивно свете руке своје, извадите нас из смрада
нашег и поведите од земље ка небу; измолите нам од Господа покајање
еванђелско, љубав еванђелску, молитву еванђелску, пост еванђелски,
смиреност еванђелску, доброту еванђелску, милосрђе еванђелско, трпљење
еванђелско, све врлине еванђелске, да би те небочежњиве врлине
еванђелске божанском силом што је у њима пренеле душе наше са земље на
небо, и ми, иако телом на земљи, живели душом на небу. Ми знамо, и ми
осећамо: сваки грех наш је воденични камен о врату душе наше, и тежином
својом стално нас вуче наниже, и одвући ће нас у вечно царство греха —
пакао, ако нам ви, о свети Првоапостоли, не притекнете у помоћ и не
ослободите нас грехова наших, воденичних каменова наших, који нас
потапају у таму, у мрак, у духовну смрт. ... О, превелики Благовесници
Спасови, ви сте нас научили еванђелској истини: да је наш људски живот
на земљи само припрема за вечни живот на небу. Зато вас молимо од све
душе: подарите нам све божанствене силе које су нам потребне за побожни
живот на земљи и за вечни живот на небу. Подарите нам веру: у њој је
сила љубави; подарите нам љубав: у њој је сила наде; подарите нам наду: у
њој је сила молитве; подарите нам молитву: у њој је сила поста;
подарите нам пост: у њему је сила трпљења; подарите нам трпљење, те нека
оно довршује у нама дело свете вере и свих светих врлина, како бисмо и у
овом и у оном свету радосно и свесрдно живели Господу Исусу, тој вечној
нади нашој, вечној љубави нашој, вечној радости нашој, вечном животу
нашем...“ (исечци)
Православни
Срби од старине призивају светог Петра и Павла да сачувају њихове усеве
од градоносних и олујних облака, да благослове жетву која отпочиње
одмах након њиховог празника, да осене и младе печалбаре који се враћају
из туђине како би се баш о Петровдану венчали за своје заручнице, да
приме и прве плодове раних јабука „петровки“ које тада жене доносе у
храм на освећење. Петар и Павле су такође били заштитници београдских
рибара, јорганџија, варошких хуманитарних и уметничких удружења, понегде
екмеџија (пекара) и самарџија (седлара и кајишара). Апостоли су бринули
и о еснафу терзија, кројача финих тканина и одела, који су пак даље
водили бригу о градској просвети и сиротињи, старим и немоћним
занатлијама, такође и о неком оближњем манастиру као колективној
задужбини – нарочито на дан своје славе због чега је остала и пословица
из старог Пирота „Дај ми Боже Петровд`н сваћи д`н!“...
Само
светковање Петровдана у српском народу је шаролико до те мере да се
понекад разликује од места до места, од племена до племена, као на оним
дирљивим саборима у манастиру Црна Река за време робовања, у описима
Григорија Божовића: „...Овамо где је црква, по тремовима се начичкале
подворске девојке и младе. Њихов је ово дан. Из боље су питомине, али из
краја где се од зулума не зна за бели дан. Удариле су одмах по служби у
снажне двопеве. Хоће да се напевају за читаву годину дана, чак до
другог Петровдана. Јер у завичају тешко кад то раде. И да покажу осталим
планинцима, тврда уха за ову песму. Пуцају, пусте од здравља и
устрептале младости. А њихови људи услужнији но други сељаци: не траже
да их оне дворе и послужују као Колашинци, но им сами доносе каву и
медовину и остављају да се саме веселе како и колико хоће. Овамо на
заравни повише конака логор Рогожњана. Привезали у шибљу седленике, а
поставили совре од пртених канаваца и окружили их. Поседали на
сарајевским веленцима, око њих пуне бисаге и торбе, огромне чутуре и
вргови. Не воле они да јуре по сабору, но сваки покупио своју чељад и
својту, изнео пециво и колаче, вина и ракије, па засео као сваки
незапослени крштеник. Помолио се Богу, поклонио Светом Петру, па сад
повраћа душу и од далека пута и од дугих петровских поста... Нико нема
пушке, нити за њу мари. И жене су им слободније и природније, једу и
пију без лажне сељачке стидљивости. Дошли су ови људи онако просто, да
се помоле Богу, а не да се показују и вржу на себе особито, саборско
расположење. До њих су Пештерци и Штавичани. Огромне дивне мушке прилике
у као снег белим чалмама око главе. На чудо крупна женскадија. Свака
девојка са ножем за пасом, а ретко која жена без црне убрадаче: гине се
тамо често... Сви су људи са оружјем и оно је око њихових седишта
згомилано у праве дрвљанике. Домаћице им спремају саборске цицваре а они
пију као немани. Крупно зборе као да се дозивљу с брда на брдо и све
некако певајући. А не знаду ти за страх, као да нису раја. Њихов
Поп-Добрињац им је и владика и патрика. Тврдо држе све четворо поста и
љуто се крве са сваким ко то жели...“
Да
је неко тада упитао овог мученика Христовог зашто трпи зулум кад може
да се истурчи и живи безбрижно, и шта ће му сви ти апостолски постови и
сабори када не доносе слободу нити земаљска блага и благовања, већ
управо супротно, апостолске муке, сиромаштва и понижења, вероватно нико
од њих не би умео да објасни – али би опет остао упоран у свом
ирационалном веровању и владању. Јер овај народ по неком свом чудном
инстинкту пркоси свакој охолој сили и неправди, руководећи се једино
својим срцем у коме као на огњишту тиња нека прастара вера у постојање
вечне Доброте, Истине и Правде, ради које сада вреди трпети, стајати
усправно и бити Христов. То неразговетно осећање, у коме су присутни и
свети апостоли као чувари тих божанских идеала, као праведне судије и
искрени пријатељи који све виде и памте, саосећају и блаже – немушта
народна душа је превела у јасне мисли и звонке речи тек када је из себе
изнедрила свог златоустог говорника, светог владику Николаја:
● Срамота Христова јесте оно чега се светски људи, са силним запахом земље, стиде код Христа. А то је Христова беда на земљи, његов пост, бдење, молитва, потуцање без крова, осуда, понижење, срамна смрт. Ту срамоту Христову ценили су апостоли, а после њих и сви многобројни светитељи, за веће богатство од свих блага васионских, јер је Господ васкрсао после ове срамоте, и отворио двер небесну, и показао рајску земљу обећану, у коју је Он повео човечанство путем Своје срамоте, или пустињом Свога страдања. ● Речено је у црквеним књигама како је Христос учинио `од рибара апостоле, од простака мудраце`. Господ љуби оне који су прости а са великом вером и чистим срцем. ● Ако си прост човек, нимало не очајавај због тога. И апостоли су били прости људи, па ипак са Духом Божјим постали су просветитељи и учитељи целе васионе. Они су одговорили љубављу на љубав Христову. И зато им је даровано од Христа све: И истина и мудрост и снага и чудотворност. Нису школовани филозофи просветили свет истином, него прости апостоли Божји. ● Говори апостола Петра и архиђакона Стефана бацају у засенак Демостена, а књиге апостола Јована рибара постиђују Платона философа. Но они су говорили и писали од себе, а ови од Бога Духа Светога. Они од овога света, а ови од онога. По речи Господњој: `Ви нијесте од свијета него вас Ја од свијета изабрах` (Јов. 15, 19). ● Апостоли и пророци, светитељи и мученици, живе и данас, и живеће вавек, и више не могу умрети. Стотине и хиљаде година пролазе но они нити више умиру нити старе, него су као ангели. ● Ко не верује апостолима, тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону, гонитељима апостола и издајницима истине. Ко не верује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима, тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима. Дан сваки не свиће ни зашто друго него да се људи определе за једне или за друге. ● Угледај се на апостоле ако не можеш баш на Христа. То и свети Павле саветује: Угледајте се на мене као ја на Христа. Ако си грешан човек, нимало не очајавај. И сам апостол Павле признаје да је био грешан и то први од грешника. Али истина и љубав очистили су га од греха. И ти, дакле, ма колико грешан био, познај истину и истина ће те ослободити од греха. Испуни срце своје љубављу према Господу Христу и та љубав ће бити као пламен што сагорева свако ђубре греха. ● Ни своје свете апостоле Господ није поштедео од искушења. Али зато им је дао био благодат! Кад је сам сатана почео пакостити апостолу Павлу, Павле се молио Богу, да би сатана одступио од њега. На то му је Господ одговорио: Доста ти је моја благодат! То јест: ако треба да трпиш од сатане, за трпљење ти је довољна моја благодат! Ако треба да се бориш са сатаном, опет ти је довољна моја благодат! ● Од Бога је благодат, а од нас труд. Нека нико, дакле, и не помисли да су се апостоли сви ти били ослонили једино на благодат богодану, и да им је лако било, и да су без труда вршили свој велики посао по свету. ● Свети апостол Павле, слично свима другим апостолима и светитељима хришћанским, све што учи друге учи по сопственом свом искуству. Јер вера Христова је искуство, опит, а не теорија и људско мудровање. ● Прво испунити па онда поучити! Овога правила држали су се сви апостоли Божји и сви светитељи. ● О браћо моја, угледајмо се на ревност Христову према светињи дома Божјег (Јов. 2, 17), и на ревност апостола и светих отаца цркве наше православне. Поревнујмо за спасење наше више него што ђаво ревнује даноноћно за пропаст нашу. ● Најглавнија тврђа душе човекове, браћо, јесте тврђа вере. На ту тврђу ђаво најјаче напада свима стрелама својим и свима лукавствима својим. Јер зна дух нечисти и злобни да кад ту тврђу разори, заробио је душу људску за увек. Зато се апостоли свети мољаху Господу: дометни нам вјере (Лк. 17, 5). Помолимо се и ми, браћо, сваки дан, да нам Господ дометне вере, да нам усили и укрепи веру нашу. ● Против неких телесних болести постоји само један лек. А против највеће болести душевне, демонијаштва, постоје два лека који се морају једновремено употребљавати. Пост и молитва. Апостоли и светитељи постили су и Богу се молили. Зато су били онако моћни против злих духова. ● Зар је престао рат? У књизи Јова пише: човјек је у рату на овоме свијету. Апостол Павле пред крај живота узвикује: добар рат ратовах! Ако није увек рат пушкама и мачевима а оно је рат у другом облику – за живот и за душу. Такав рат се и сада води. Неко се бори са болестима, неко са искушењима, неко за част и образ, неко за слабе и нејаке, и тако редом. А гдегод је борба, ту треба да има и јунака. Ако се ти јунаци не виде свуда и од свију, не значи да их нема. Има их, има пуно. Има их и у кући, и на улици, и у болници, и на њиви. Јер није све јунаштво међу генералима живота него и међу редовима. ● Брига за добро свих људи! Та брига је испуњавала узвишени дух и благородно срце светих апостола. ● Нека да Бог да и ти доживиш и постигнеш савршенство Павлово, тако да можеш рећи: Живим не више ја, него живи у мени Христос! ● Апостоли Господњи што год говоре, говоре у име Господње, и што год раде, раде у име Господње. Сви осећају Господа као Домаћина у целом дому васионском и као Војводу над свима воинственим силама у оба света. Све је од Бога и кроз Бога. Ништа без Бога. Ни један цветић у ливади. Ни један дах живога бића. Ни један догађај без Бога као учесника или као сведока. Без Бога ништа. Без Бога ни преко прага. ● `Све могу у Исусу Христу који ми моћ даје`, каже апостол Павле. То тврди и сведочи и сва историја српског народа. ● Све империје засноване на људским правима и на сили пропале су и морају пропасти. Будућност припада империји светог апостола Павла, јер је она заснована на љубави и служењу.